KK Crvena zvezda u svojoj velikog i bogatoj istoriji imao je u svojim redovima brojne individualce, ljude koji su svojim ponašanjem na terenu ali i van njega bili po mnogo čemu osobeni. Duci Simonović, Zoran Moka Slavnić, Neša Ilić, Aleksandar Gilić, Goran Jeretin..., i na desetine i desetine drugih. Niko od njih nije sišao sa trake iz "kalupa" Ipak, **retko ko je imao tako specifičnu, veličanstvenu priču, koja je okončana tako tragično kao naš Slobodan Boban Janković**. **Boban je bio unikat i dragulj! Naš Boban… Guza kako su ga od milošte zvali, poneki smelo i srpski Lari Bird. Imao je sve, višak kilograma - ali i vic, šut kojim je ubacivao svoje trojke iz naskoka iz nemogućih pozicija, i ono najvažnije, srce, mozak i pamet za ovu igru kojom je oduševljavao košarkašku Jugoslaviju i naš Pionir i Zvezdaše.**  Postao je uzor mnogim dečacima 80tih godina jer je bio oličenje onoga što su želeli da budu: mangup ogromnog srca, trojkaš, borac, kapiten koji je najveće utakmice igrao kada je bilo najvažnije. Obožavao je Crvenu zvezdu, verovao u svoje saigrače, sebe i nesebično delio svoje unikatno znanje mlađima. **Slobodan Janković rođen je 15. decembra 1963. godine u Lučanima, preminuo je 28. juna 2006. godine.** Od oca Dragoljuba i majke Radmile koja je radila kao vojni stručnjak u fabrici „Milan Blagojević“ u Lučanima gde su živeli sve do Bobanove sedme godine, kada se zbog medicinskog tretmana i školovanja koji je bio potreban njegovoj sestri Slavenki, Boban sa svojom porodicom seli u Beograd.  Obožavao je fudbal i Crvenu zvezdu, a tu ljubav Boban je nasledio od oca Dragoljuba koji ga je još dok su živeli u Lučanima vodio u Beograd na Zvezdine utakmice. Boban je bio mnogo viši od svojih vršnjaka i na insistiranje majke Radmile odlazi na Mali Kalemegdan nakon što je Crvena zvezda objavila konkurs za prijem i probna testiranja za generaciju rođenu 1963 godine i kasnije. U Francuskoj ulici, u osnovnoj školi „Proleterska brigada“ na beogradskom Dorćolu Crvena zvezda je testirala zainteresovane klince te je nakon istih ostalo tridesetak dečaka a među njima i Boban koji su par meseci trenirali pod budnim okom trenera Mileta Protića. Od svih tridesetak dečaka jedino je Boban prošao. Marljivo je radio i trenirao prolazio sve se lekcije Crvene zvezde, **jednog dana na nagovor upravo pomenutog Mileta Protića, čuveni Ranko Žeravica je došao da vidi jednog plavokosog dečaka o kome svi pričaju. Nakon samo pet minuta gledanja Ranko je napustio halu, a Boban je već sutradan prebačen u prvi tim Crvene zvezde**. Sa 17 godina je debitovao za prvi tim Zvezde i to u večitom derbiju 29 novembra 1980 godine. Da vatreno krštenje bude još veće, čika Ranko ga postavlja u startnu petorku i to da čuva jednog od najboljih košarkaša Partizana Bobana Petrovića. Ranko Žeravica nije zažalio. Odigrao je deset minuta na toj utakmici i odlično obavio svoj zadatak, Zvezda je na kraju izgubila taj meč rezultatom 89-87 ali je Zvezda dobila sjajnog košarkaša na duži vremenski period, a ispostaviće se na kraju i legendu kluba! **Bio je visok 201 centimetar i igrao na poziciji krila, posedovao je fantastičan šut, pogađao je iz nemogućih situacija, imao je ogromno srce i bio pravi fajter na terenu. Kao takav, uspeo je da se izbori i postane kapiten Crvene zvezde. ** Ostavio dubok trag i bio i ostao ljubimac Zvezdinih navijača. Boban je neizmerno voleo Zvezdu i košarku, znao je često da ostane posle treninga i da vežba slobodna bacanja, a takođe i da sa mladima ostane nakon treninga i pokazuje im razne finte i „fore“ kojih je bilo u obilju u njegovoj igri. Bio je rođeni borac, nije se nikada predavao, verovao je u sebe i svoje saigrače. U prilog u tome ide i jedna anegdota – kada se kladio sa tadašnjim fudbalerom Partizana Vermezovićem da će Zvezda pobediti favorizovani Partizan u košarci, za koji su tada igrali Paspalj, Divac, Đorđević, Danilović i drugi. Zvezda je pobedila, a Vermezović je morao da ispuni obećanje i isplati Bobanu 100 franaka. Po pravilu najbolje partije je upravo pružao protiv Partizana, i pobede nad večitim rivalom su mu predstavljale najveću draž. Po sopstvenom priznanju idol mu je bila još jedna Zvezdina legenda Duci Simonović. Jednu godinu je proveo u Vojvodini, da bi se zatim vratio u Crvenu zvezdu, iako je imao spremnu kartu da ode za Italiju i tamo nastavi karijeru. Poziv iz Crvene zvezde da se vrati je promenio sve, ljubav prema Zvezdi nije imala cenu. Odlične partije koje je pružao nakon povratka u Zvezdu stavile su ga na širi spisak reprezentacije za Olimpijadu u Barseloni 1992 godine. Na žalost ni reprezentacija ni Boban nisu učestvovali na Olimpijadi. **Poziv za nastavak karijere stiže od njegovog nekadašnjeg trenera u Crvenoj zvezdi Vlade Đurovića da mu se pridruži u Grčkoj i pojača Panionios.** Od 1992. godine nastupa za plavo-crvene iz Atine i svojom igrom I velikim srcem postaje ljubimac navijača Panioniosa. Nažalost, **na prvenstvenoj utakmici protiv Panatinaikosa, 29. aprila 1993. godine, iznerviran sudijskom odlukom, srčan kakav je bio - udario je glavom u konstrukciju koša (Misleći da je sundjer koji štiti konstrukciju mnogo jači) i tom prilikom zadobio teške povrede kičme od kojih je ostao trajno invalid. ** O njegovoj veličini govori i događaj sa oproštajne utakmice Saše Đorđevića. Tada već u invalidskim kolicima, na kraju utakmice Slobodan Guza Janković, kako su ga od milošte zvali, dobio je na poklon dres od Saleta Đorđevića i ovacije pune hale navijača Partizana. Koliko su ga navijači voleli, najpre Zvezdini, a kasnije navijači Panioniosa, govori podatak da je u noći kada se povredio i kada su se lekari borili za njegov život, ispred bolnice čekalo više hiljada Grka i molilo se za njegov oporavak.  **Slobodan Janković je sahranjen 1. jula 2006 godine na Atinskom groblju Nea Smirni uz prisustvo nekoliko hiljada ljudi. Crvena zvezda je povukla iz upotrebe dres sa brojem 8 u čast Bobanu Jankoviću jednoj od najsvetlijih, najbriljantnijih ali i najtragičnijih figura u istoriji našeg kluba**. *Naš Boban.*
