KK Crvena zvezda u svojoj velikog i bogatoj istoriji imao je u svojim redovima brojne individualce, ljude koji su svojim ponašanjem na terenu ali i van njega bili po mnogo čemu osobeni.

Duci Simonović, Zoran Moka Slavnić, Neša Ilić, Aleksandar Gilić, Goran Jeretin..., i na desetine i desetine drugih. Niko od njih nije sišao sa trake iz "kalupa"

Ipak, retko ko je imao tako specifičnu, veličanstvenu priču, koja je okončana tako tragično kao naš Slobodan Boban Janković.

Boban je bio unikat i dragulj! Naš Boban… Guza kako su ga od milošte zvali, poneki smelo i srpski Lari Bird. Imao je sve, višak kilograma - ali i vic, šut kojim je ubacivao svoje trojke iz naskoka iz nemogućih pozicija, i ono najvažnije, srce, mozak i pamet za ovu igru kojom je oduševljavao košarkašku Jugoslaviju i naš Pionir i Zvezdaše.

Postao je uzor mnogim dečacima 80tih godina jer je bio oličenje onoga što su želeli da budu: mangup ogromnog srca, trojkaš, borac, kapiten koji je najveće utakmice igrao kada je bilo najvažnije. Obožavao je Crvenu zvezdu, verovao u svoje saigrače, sebe i nesebično delio svoje unikatno znanje mlađima.

Slobodan Janković rođen je 15. decembra 1963. godine u Lučanima, preminuo je 28. juna 2006. godine.

Od oca Dragoljuba i majke Radmile koja je radila kao vojni stručnjak u fabrici „Milan Blagojević“ u Lučanima gde su živeli sve do Bobanove sedme godine, kada se zbog medicinskog tretmana i školovanja koji je bio potreban njegovoj sestri Slavenki, Boban sa svojom porodicom seli u Beograd.

Obožavao je fudbal i Crvenu zvezdu, a tu ljubav Boban je nasledio od oca Dragoljuba koji ga je još dok su živeli u Lučanima vodio u Beograd na Zvezdine utakmice. Boban je bio mnogo viši od svojih vršnjaka i na insistiranje majke Radmile odlazi na Mali Kalemegdan nakon što je Crvena zvezda objavila konkurs za prijem i probna testiranja za generaciju rođenu 1963 godine i kasnije.

U Francuskoj ulici, u osnovnoj školi „Proleterska brigada“ na beogradskom Dorćolu Crvena zvezda je testirala zainteresovane klince te je nakon istih ostalo tridesetak dečaka a među njima i Boban koji su par meseci trenirali pod budnim okom trenera Mileta Protića. Od svih tridesetak dečaka jedino je Boban prošao.

Marljivo je radio i trenirao prolazio sve se lekcije Crvene zvezde, jednog dana na nagovor upravo pomenutog Mileta Protića, čuveni Ranko Žeravica je došao da vidi jednog plavokosog dečaka o kome svi pričaju. Nakon samo pet minuta gledanja Ranko je napustio halu, a Boban je već sutradan prebačen u prvi tim Crvene zvezde. Sa 17 godina je debitovao za prvi tim Zvezde i to u večitom derbiju 29 novembra 1980 godine. Da vatreno krštenje bude još veće, čika Ranko ga postavlja u startnu petorku i to da čuva jednog od najboljih košarkaša Partizana Bobana Petrovića. Ranko Žeravica nije zažalio. Odigrao je deset minuta na toj utakmici i odlično obavio svoj zadatak, Zvezda je na kraju izgubila taj meč rezultatom 89-87 ali je Zvezda dobila sjajnog košarkaša na duži vremenski period, a ispostaviće se na kraju i legendu kluba!

Bio je visok 201 centimetar i igrao na poziciji krila, posedovao je fantastičan šut, pogađao je iz nemogućih situacija, imao je ogromno srce i bio pravi fajter na terenu. Kao takav, uspeo je da se izbori i postane kapiten Crvene zvezde.

Ostavio dubok trag i bio i ostao ljubimac Zvezdinih navijača. Boban je neizmerno voleo Zvezdu i košarku, znao je često da ostane posle treninga i da vežba slobodna bacanja, a takođe i da sa mladima ostane nakon treninga i pokazuje im razne finte i „fore“ kojih je bilo u obilju u njegovoj igri. Bio je rođeni borac, nije se nikada predavao, verovao je u sebe i svoje saigrače. U prilog u tome ide i jedna anegdota – kada se kladio sa tadašnjim fudbalerom Partizana Vermezovićem da će Zvezda pobediti favorizovani Partizan u košarci, za koji su tada igrali Paspalj, Divac, Đorđević, Danilović i drugi. Zvezda je pobedila, a Vermezović je morao da ispuni obećanje i isplati Bobanu 100 franaka.

Po pravilu najbolje partije je upravo pružao protiv Partizana, i pobede nad večitim rivalom su mu predstavljale najveću draž. Po sopstvenom priznanju idol mu je bila još jedna Zvezdina legenda Duci Simonović.

Jednu godinu je proveo u Vojvodini, da bi se zatim vratio u Crvenu zvezdu, iako je imao spremnu kartu da ode za Italiju i tamo nastavi karijeru. Poziv iz Crvene zvezde da se vrati je promenio sve, ljubav prema Zvezdi nije imala cenu. Odlične partije koje je pružao nakon povratka u Zvezdu stavile su ga na širi spisak reprezentacije za Olimpijadu u Barseloni 1992 godine. Na žalost ni reprezentacija ni Boban nisu učestvovali na Olimpijadi.

Poziv za nastavak karijere stiže od njegovog nekadašnjeg trenera u Crvenoj zvezdi Vlade Đurovića da mu se pridruži u Grčkoj i pojača Panionios.

Od 1992. godine nastupa za plavo-crvene iz Atine i svojom igrom I velikim srcem postaje ljubimac navijača Panioniosa. Nažalost, na prvenstvenoj utakmici protiv Panatinaikosa, 29. aprila 1993. godine, iznerviran sudijskom odlukom, srčan kakav je bio - udario je glavom u konstrukciju koša (Misleći da je sundjer koji štiti konstrukciju mnogo jači) i tom prilikom zadobio teške povrede kičme od kojih je ostao trajno invalid.

O njegovoj veličini govori i događaj sa oproštajne utakmice Saše Đorđevića. Tada već u invalidskim kolicima, na kraju utakmice Slobodan Guza Janković, kako su ga od milošte zvali, dobio je na poklon dres od Saleta Đorđevića i ovacije pune hale navijača Partizana. Koliko su ga navijači voleli, najpre Zvezdini, a kasnije navijači Panioniosa, govori podatak da je u noći kada se povredio i kada su se lekari borili za njegov život, ispred bolnice čekalo više hiljada Grka i molilo se za njegov oporavak.

Slobodan Janković je sahranjen 1. jula 2006 godine na Atinskom groblju Nea Smirni uz prisustvo nekoliko hiljada ljudi. Crvena zvezda je povukla iz upotrebe dres sa brojem 8 u čast Bobanu Jankoviću jednoj od najsvetlijih, najbriljantnijih ali i najtragičnijih figura u istoriji našeg kluba.

Naš Boban.