ZVEZDINE GODINE
- 23 puta prvak države: (1945-1946, 1946-1947, 1947-1948, 1948-1949, 1949-1950, 1950-1951, 1951-1952, 1952-1953, 1953-1954, 1954-1955, 1968-1969, 1971-1972, 1992-1993, 1993-1994, 1997-1998, 2014-2015, 2015-2016, 2016-2017, 2017-2018,2018-2019, 2020-2021,2022-2023;)
- 13 puta osvajač nacionalnog kupa: (1971, 1973, 1975, 2004, 2006, 2013, 2014, 2015, 2017, 2021,2022, 2023, 2024)
- Osvajač Kupa pobednika kupova 1974. godine
- 7puta osvajač ABA regionalne lige 2015, 2016, 2017, 2019, 2021,2022 i 2024. godine i osvajač Superkupa 2018;
- Finalista Kupa pobednika kupova 1972. godine
- Finalista Kupa pobednika kupova 1975. godine
- Finalista Kupa pobednika kupova 1984. godine
- Finalista Kupa Radivoja Koraća 1998. godine
Retko koji klub, ne samo u ovom delu Evrope, može da se ponosi tako bogatom istorijom kao što je Košarkaški klub Crvena zvezda. Za 78 godina postojanja „crveno-beli” su postigli mnogo toga, ustoličili košarku kao nacionalni sport u ovoj zemlji, doživeli velike radosti i sportska razočarenja, pravili istinske sportske spektakle, iznedrili na stotine reprezentativaca i uz sebe imali ogromnu podršku i ljubav miliona navijača, počev od Ive Andrića, jedinog „Nobelovca” iz Jugoslavije, do onih običnih ljudi, koji su punili „Mali kalemegdan”, „Pionir” i dvorane širom Jugoslavije, Srbije, Evrope i sveta, i kada je bilo dobro i kada nije išlo.
Istorija našeg kluba prepuna je dogadjaja, važnih za celo društvo, ne samo za košarku kao igru, rezultatski bilo je perioda velikih uspeha, ali i života u prosečnosti. Ono što je jedinstveno za KK Crvena zvezda, publika je uvek bila verna, i šesti igrač, čak i u najtežim godinama krajem prve decenije 21.veka.
PRVI KORACI:
Svoje prve utakmice košarkaši Crvene zvezde igrali su na terenima podno zidina čuvene beogradske tvrđave Kalemegdan. Ovo mesto iznedrilo je asove igre pod obručima na našim prostorima, kao što su Nebojša Popović, Aleksandar Gec, Srđa Kalember, Tulio Roklicer i mnogi drugi. U to vreme počinje i apsolutna dominacija crveno – belih košarkaša koji osvajaju čak deset uzastopnih titula, što se odrazilo i na nacionalnu selekciju koja je bila gotovo nezamisliva bez velikog broja igrača koji su igrali za crveno-bele.
Košarku, koja je do tad bila sport u razvoju, igrači Crvene zvezde svojim sjajnim partijama i atraktivnim potezima, kao i posebnim stilom i ponašanjem na i van terena, približili su prvo beogradskoj i jugoslovenskoj, a nedugo zatim i evropskoj publici. Košarkaški tereni na Malom Kalemegdanu postali su i svojevrsno mesto za okupljanje mnogih Beogradjana – mnogi pamte i jedinog „nobelovca” Ivu Andrića koji nije propuštao utakmice crveno-belih u Beogradu.
Ipak, nakon dominacije i svojevrsnog ustoličenja košarke na ovim prostorima, od sporta u razvoju do jednog od najpopularijih u Jugoslaviji, usledio je period zatišja. Trofejna generacije se postepeno osipala. Period stagnacije tokom 60tih godina prošlog veka bio je uvod u dolazak nove, koja će obeležiti istoriju KK Crvena zvezda. Nakon 14 godina pauze, nova generacija koja se stvarala na Malom Kalemegdanu, donela je našem klubu jedanaestu titulu prvaka države. Vladimir Cvetković, Dragan Kapičić, Duci Simonović, Moka Slavnić i ostali, vratili su titulu šampiona u vitrine na malom Kalemegdanu, gde je crveno – bela košarkaška priča i počela. Ispostaviće se nekoliko godina kasnije, da je ova titula bila uvod u nešto još veće, a to je međunarodni trofej. Ova ekipa pored prve titule nakon 14 godina čekanja, ostaće upamćena i po tome što je bila, do tada, najmlađa ekipa koji je osvojila šampionski trofej.
Nakon dve titule u prvim godinama 70 – ih, osvojena su tri nacionalna Kupa, ali svi ti rezultati ostaće u „senci” onoga što se dogodilo 1974.godine. Te 1974. godine Zvezdinu košarkašku selekciju činili su Goran Rakočević, Zoran Lazarević, Ivan Sarjanović, Božidar Pešić, Radivoj Živković, Dragoje Jovašević, Dragan Kapičić, Ljubodrag Simonović, Dragiša Vučinić, Zoran Latifić, Ljupče Žugić i Zoran Slavnić. Tim je sa klupe predvodio čuveni Profesor Aleksandar Nikolić, pomoćnik mu je bio Nemanja Đurić, a kao juniori su timu bili priključeni Žarko Koprivica i Vesko Pajović.
Do prvog i jedinog evropskog trofeja u svojoj istoriji KK Crvena zvezda je atraktivnom igrom na putu do finala redom eliminisala 17. Nandori iz Tirane, Banjole iz Pariza, a zatim u grupnoj fazi prošla u polufinale kao prvoplasirana u konkurenciji CSKA iz Sofije i torinskog Sakla. Usledila je fenomenalna igra Zvezde u dvomeču sa madridskim Estudijantesom kome su crveno-beli u Beogradu ubacili čak 104 poena i našli se u borbi za trofej. U finalu u Udinama rival Crvenoj zvezdi bio je „Spartak Zbrojovka” iz Brna koji nije uspeo da pruži jači otpor pa su crveno-beli pobedom 86:75 osvojili trofej namenjen Kupu Pobednika Kupova. KK Crvena zvezda tako je postao i prvi klub sa prostora bivše SFRJ koji je igrao u finalu i osvojio jedan evropski trofej. Crveno-beli su i sledeće godine igrali u finalu ovog takmičenja, ali su u dramatičnoj utakmici poraženi od Spartaka iz Lenjingrada sa 63-62.
Tokom 80-tih godina prošlog veka, KK Crvena zvezda nije imao velikih uspeha u nacionalnom šampionatu, ali je beležio sjajne rezultate u Evropi. Ostaće upamćena 1984. godina po prvom učešću u finalu Kupa Radivoja Koraća. Ipak, u finalu, francuski „Elan” bio je bolji i slavio sa 97:73. Nešto ranije, 1981 i 1982.godine KK Crvena zvezda gubio je i polufinala istog takmičenja od Huventuda i Šibenke. U toj deceniji, mnogi igrači ostavili su neizbrisiv trag u istoriji kluba, počev od pokojnih Bobana Jankovića i Rajka Žižića, pa preko Mirka Milićevića, Ive Petovića, sjajnog šutera Slobodana Nikolića, Zufera Avdije, Zorana Radovića, Predraga Bogosavljeva..
Te 80-te godine prošlog veka, ostaće upamćene i po tome što su crveno-beli u više navrata bili nadomak titule, ali su gubili u finalu u „majstorici”. Poput finala 1984. i 1985.godine, kada su oba puta poraženi od Cibone, ili 1987. Godine,kada su u polufinalu izbacili favorizovanu Cibonu, a u finalu bili poraženi od Partizana.
Početak poslednje decenije 20.veka obeležio je raspad stare države, a nakon duge 21 godine čekanja, šampionski pehar ponovo se vratio u vitrine na Malom Kalemegdanu. Crvena zvezda je postala prvak u sezoni 1992/93. Ekipa koju su činili Vidačić, Ilić, Obradović, N. Jovanović, Cvetković, Kaličanin, Tomašević, Lisica, Z. Jovanović, Marinković, Trifunović, Lazić i Stanković, a sa klupe predvodio Vladislav Lučić. Nakon dramatične finalne serije, savladan je najveći rival Partizan i ukupnim rezultatom 3:2 u pobedama, crveno – beli su osvojili 13. titulu prvaka države. Naredna sezona takođe je bila šampionska, a generacija koju je ponovo predvodio Saša Obradović kao povratnik iz francuskog Limoža, na dominantan način je rešila finalnu seriju u kojoj je ponovo savladana ekipa Partizana (4:1). Valja napomenuti da se u toj sezoni Zvezda sedam puta pre finala sastajala sa Partizanom (4 puta prvenstvo, 1 put kup, 1 utakmica na turniru „3d na 3k” i 1 humanitarna utakmica u Grčkoj za Bobana Jankovića) i svih sedam utakmica izgubila, ali je zato u finalu dominantnom igrom lako savladala Partizan sa 4-1. Nakon dve teške godine, crveno-beli se na „velika vrata” i trofejima vraćaju 1998.godine. Ekipa koju su sačinjavali Topić, Rakočević, Popović, Kuzmanović, Stanojević, Bolić, Topalović, Mišković, Benčić, Perović, Knežević, Stupar, Radmanović i Macura, stigla je do šampionske titule i finala Kupa Radivoja Koraća. Te sezone nakon više godina čekanja, Crvena zvezda je igrala finale nekog evorpskog takmičenja, i to Kupa Radivoja Koraća. Crveno-beli su odigrali fantastičnu utakmicu u Veroni protiv „Meš-a”, ali igrači nisu izdržali ogroman pritisak i nisu uspeli da stečenu prednost odbrane i u prepunoj dvorani Pionir. U prvom meču Crvena zvezda slavila je rezultatom 68:74, međutim, u revanšu su Italijani pobedili rezultatom 64:73 i na taj način nadoknadili zaostatak iz prve utakmice. Zahvaljujući tituli osvojenoj ’98 godine, obezbeđeno je učešće u Evroligi u kojoj će ostati upamćeni mečevi sa Cibonom (prvi od raspada države), kao i pobeda nad tada braniocem trofeja ekipom Žalgirisa. Crvena zvezda je usled „lokauta” u NBA ligi, dobila pojačanje u liku Vlada Divca i dobila meč protiv litvanskog šampiona Žalgirisa, kasnije i meč u Zagrebu protiv Cibone prepun naboja, koji je bio karakterističan za to vreme, zbog ratova na prostoru bivše Jugoslavije.
Početkom XXI veka usledili su novi veliki finansijski problemi. Klub je krenuo u konsolidaciju, u tom periodu osvojen je kup u Novom Sadu, nakon neverovatnog završnog turnira. Partizan je savladan nakon dva produžetka, Vojvodina u polufinalu takodje posle produžetaka, FMP u dramatičnom finalu koje je bilo praktično izgubljeno jer je Zvezda 50 sekundi gubila sa 9 poena razlike, ali je trojkama Jeretina (dve) i jedne Radivojevića izborila produžetak i dobila taj meč sa 91-89. Nacionalni kup je tako osvojen posle 28 godina pauze, a za igrača turnira proglašen je Goran Jeretin, koji je sve mečeve odigrao sa teškom povredom. Dve godine kasnije, ekipa predvođena Milanom Gurovićem, Perom Antićem, Goranom Jeretinom koji je i na ovom turniru proglašen za najkorisnijeg igrača, mladim Tadijom Dragićevićem osvojila je novi kup, savladavši Hemofarm sa 80:65.
Ta generacija imala je zapažene rezultate i u ULEB kupu, ostaće upamćena i fantastična utakmica protiv Reala i pobeda 100:81, međutim u domaćoj i Regionalnoj ligi izostali su trofeji.
PREKRETNICA
Prekretnica u novijoj istoriji kluba dogodila se 2011. godine. Klub, koji je ponovo bio u ogromnim finansijskim problemima, potpisao je Unapred pripremljeni plan reorganizacije (UPPR) i dokument o poslovno – tehničkoj saradnji između Crvene zvezde i FMP Železnik. Prve dve godine od potpisivanja sporazuma bile su vrlo važne za konsolidaciju, finansijsku sanaciju i uspostavljanje sistema.
Od 2013.godine, veliki rad, finansijska konsolidacija u klubu, daje rezultate i na terenu. Osvojen je novi trofej u Kupu Radivoja Koraća, prvi tim je poražen u finalu domaćeg prvenstva, a plasmanom u finale Regionalne lige, KK Crvena zvezda vraća se u Evroligu, nakon 15 godina.
Naredne sezone odbranjen je trofej Kupa, a crveno – beli košarkaši i pored 4 pobede u grupnoj fazi Evrolige, nisu uspeli da se plasiraju u TOP16 fazu elitnog takmičenja. Ekipa je nastavila takmičenje u Evrokupu i stigla do polufinala gde je u dvomeču poražena od UNIKS-a iz Kazanja.
Ostaće upamćeno i da je u meču četvrtfinala protiv Budiveljnika iz Ukrajine u Kombank Areni bilo prisutno 24.232 navijača crveno – belih.
Sezona 2014/2015 ostaće zlatnim slovima upisana u istoriji najpopularnijeg kluba na ovim prostorima. Prvi put u istoriji, ekipa je objedinila tri trofeja, tj. osvojena je ”tripla kruna”, koju čine trofeji ABA lige (po prvi put od kad Zvezda učestvuje u ovom takmičenju), Kup Radivoja Koraća, kao i nakon 17 godina trofej namenjen šampionu države. Ekipa u sastavu Marjanović, Vilijams, Dženkins, Mitrović, Cirbes, Blažič, Rebić, Tejić, Kalinić, Lazić, Dangubić, Jović, Radanov, Kaplanović, Čvorović, koju je sa klupe predvodio Dejan Radonjić, zlatnim slovima upisala se u istoriju kluba.
Oboreno je nekoliko rekorda, među kojima su: broj vezanih pobeda u Regionalnoj ligi – 20, zatim ukupan skor u Regionalnoj ligi – 24 pobede i samo 2 poraza, izboreno je učešće u TOP 16 fazi Evrolige (sa najmlađim timom po godinama starosti igrača od svih učesnika) i to kao prvi domaći predstavnik koji je imao pozitivan skor na kraju prve faze takmičenja – 6 pobeda i 4 poraza. Klub je odigrao tačno 80 utakmica a ostvaren je čak 61 trijumf. Uz ove podatke, treba dodati i taj da je ekipa bila ubedljivo najgledaniji klub u ULEB – ovim takmičenjima, u kojima je ukupno bilo prisutno 159.309 gledalaca.
Dominacija u domaćim okvirima potvrđena je osvajanjam nacionalnog kupa protiv Partizana u Nišu, a nova „tripla kruna” potvrđena je osvajanjem domaćeg prvenstva i to protiv FMP-a rezultatom 3-0. Uz trofeje, još jedna potvrda dobrog rada kluba bila je promocija nekolicine igrača, a u finalu Superlige iskočio je Dobrić, koji je proglašen i za najkorisnijeg igrača finalne serije.
Mlađe selekcije su osvojile titule u svim starosnim kategorijama, dok je juniorski tim ponovo osvojio kvalifikacioni turnir “Marko Ivković” i bio učesnik završnog turnira Evrolige za juniore koji je održan u Beogradu.
Sezona 2018/2019 predstavljala je povratak crveno-belih na najveću scenu. Predanim radom menadžmenta kluba oformljen je potpuno novi tim, ali i stručni štab. Prvi trener postao je Milan Tomić, a pridružili su mu se prvi pomoćnik Andrija Gavrilović i kondicioni trener Aleksandar Lukman, a na klupi su ostali pomoćnici Milenko Topić, Saša Kosović, kao i fizioterapeut Milorad Ćirić i lekarsko osoblje. Sa jasnim ciljem, a to je povratak na tron ABA lige Crvena zvezda je uspešno započela sezonu. Osvojila je Superkup ABA lige, plasirala se u Top 16 Evrokupa i kao prvoplasirani tim sa samo jednim porazom u ligaškom delu započela plejof regionalnog takmičenja. Tamo je u polufinalu rival bio onaj ”večiti” Partizan i crveno-beli su slavili 2-1. U majstorici, u fenomenalnom ambijentu dvorane ”Aleksandar Nikolić” Zvezda je pokazala svu svoju snagu i slavila veoma ubedljivo 84-63.
U finalu je viđen revanš iz protekle sezone, ali je Crvena zvezda bila daleko spremnija. Na domaćem terenu Budućnost nije imala nikakvu šansu, ali majstorica nije izostala. Mečevi u dvorani ”Aleksandar Nikolić” okončani su rezultatima 91-72, 107-69 i na kraju u petoj utakmici 97-54. Spektakularno izdanje izabranika Milana Tomića je to bilo. Vredno titule šampiona ABA lige i povratka u Evroligu gde će Crvena zvezda nastupati u sezoni 2019/2020.
Ipak, crveno-beli nisu time rekli poslednju reč. Osvojen je još jedan trofej namenjen prvaku Srbije. Do finala plejofa bez poraza, a tamo je rival bio poznato lice Partizan. Neizvesni susreti obeležili su finalnu seriju i svi su praktično bili na jednu loptu. Tako je bilo i u, ispostaviće se, odlučujućoj četvrtoj utakmici kada je Bili Beron pogodio za pobedu gostiju – 76-75. To je značilo i kraj jedne veoma uspešne sezone u kojoj je klub sa Malog Kalemegdana obogatio trofejnu vitrinu sa još tri trofeja. Onaj namenjen šampionu Srbije bio je jubilarni 20. i doneo je drugu ”zvezdicu” iznad grba naše Crvene zvezde.
Crvena zvezda mts je nastavila i dalje sa istim ciljevima i ambicijama… Crvena zvezda je u takmičarskim sezonama 2020-2021 i 2021-2022 osvojila dve triple krune…Naš klub je od 19.juna 2022.godine u sezoni u kojoj je odigrao 75 takmičarskih utakmica postao i rekorder države sa 22 osvojene titule.
U dvogodišnjem periodu koji je obeležila Korona, Crvena zvezda je osvojila dva Kupa Radivoja Koraća u Novom Sadu i Nišu, dve ABA lige protiv Budućnosti i Partizana i proslavila titule na svom parketu, ali i dve titule prvaka Srbije…
Za 12 godina Crvena zvezda je osvojila 22 trofeja i vratila se na mesto koje joj pripada…
Pred nama je bila zahtevna sezona 2022-2023 i 4 takmičenja: Evroliga, ABA liga, Kup Radivoja Koraća i prvenstvo Srbije. Uvek je teže braniti i odbraniti, nego osvajati. Ali, kada si Crvena zvezda, ciljevi i pritisak su uvek tu. Cilj je ostvaren osvajanjem duple krune i oba domaća takmičenja, dok je tim posustao u finalu ABA lige u petoj utakmici, ali je i zbog odličnih rezultata već tri dana kasnije obezbedio i plasman u Evroligu. Ono što je najvažnije, niz godina u kojima Crvena zvezda osvaja trofeje je nastavljen.
U toku je takmičarska sezona 2023-2024, cilj je ostao isti – da osvajamo trofeje u domaćim i regionalnim okvirima, da punimo hale, i da nastavimo da radimo ono što već deceniju činimo, a to je da na što bolji način predstavljamo Srbiju u evropskim takmičenjima!
… i uspeli smo! Klub je nastavio da osvaja trofeje novi pehari Žućkove levice i ABA Lige su u vitrinama našeg kluba! I nećemo se na tome zaustaviti, jer obaveza Crvene zvezde je da napada i osvaja trofeje!